Miomir Mitić, rođen 1964. godine u Pirotu, po obrazovanju je grafički inženjer, a po pozivu
slikar-grafičar i grafički dizajner. Nakon diplomiranja 1989. (Grafički fakultet, Zagrebački
Univerzitet) radi kao rukovodilac odeljenja ofset štampe i pripreme i grafički dizajner
u štampariji, a od 1995. godine nastupa kao nezavisni dizajner i umetnik. Nakon više
kolektivnih, prvu samostalnu izložbu imao 1995. godine. Njegovi grafički radovi korišćeni
za kalendar kompanije Tigar AD osvojili su specijalno priznanje na izložbi kalendara u
Muzeju Vojvodine 2004. godine.
„U likovnom opusu Miomira Mitića pokazalo se da je grafička tehnika serigrafija konstanta i uslov njegovog
slikarskog mišljenja, način viđenja, doživljavanja i vrednovanja sveta, činjenica života i umetnosti. Insistira na
kompoziciji koju izvlači iz života. Život mu nameće sve to i on je taj koji vrlo čudno, lagano transponuje sve te
impulse koje oseća i doživljava bez ikakve patetike i potrebe da se verbalno iskaže.
Traganje za oblikom ide od usamljene figure i to se, reklo bi se, učvršćuje kao pravilo i princip, preko predstava
ptica, mrtve prirode, do čisto geometrijskih apstraktnih formi. Motivi su crtani čistom linijom, gipkom i celovitom,
koja oblik definiše jednim, najčešće neprekinutim kontinuiranim potezom. To je crtež traženja, tematski i stilski
heterogen, a u rukopisu i načinu opservacije uvek prepoznatljiv. Tu počinje i priča o velikom umeću i izuzetnoj
sposobnosti umetnika da od različitih vidova vidljive stvarnosti organizuje i likovno uobliči celine jedne nove
slikarske stvarnosti, uzbudljive i duboko provokativne. Na serigrafijama je prisutna i boja koja menja likovnu
strukturu, obogaćuje jezičke sklopove i čini ih raskošnijim i izazovnijim.
Analizom grafika stiče se utisak da se oseća neka čudna vibracija linije, ona potencira suštinu sadržaja, iznosi
bit, iznosi život. Iznošenje suštine dato je tako kompleksno da skoro svaki elemenat ima pravi razlog i pravo
opravdanje postojanja. Mitićeva figura izlazi iz prostora. Ona je negde manja a negde ekspresivna i napušta
prostor. Ekspresionizam je snažniji kod radova koji se udaljavaju od grafizma, jer boja daje jedan novi smisao
grafikama. Ona naglašava ekspresiju ali i simbolizam koji čini pokret snažnijim, dok linija tu vibraciju drugačije
sistematizuje. Boja je snaga koja definiše suštinu. Ona teče, ima snažan potez i vizuelno, bez obzira na njenu
primetnu pastuoznost, daje iluziju reljefnosti ostvarenu prskanjem. Te su boje (crna, siva, crvena, različite nijanse
smede, plave i ljubičaste) tako jasno i suptilno postavljene da nema nikakve dileme šta slikar želi da učini i kaže.
Ponekad Mitić prelazi u stilizaciju, što je samo pokušaj da očisti neke stvari koje mu u tim ekspresivnim grafikama
manje znače i time neke simbole dovede do suštine. Kod stilizovanih grafika sve se zatvara u jedan mirniji, tiši
koncept likovnog razmišljanja. To razmišljanje je kod njega izvesna nadogradnja jer ovde boja i linija deluju
zajedno.
U najnovijim radovima Mitić još više pojednostavljuje formu, pruža joj dinamičnost i dodaje ekspresivnost
akcentovanim bojenim površinama. Tako grafike postaju fluidna struktura koja sa neobičnim kolornim
eksplozijama, progovaraju glasovima svojih simboličkih vrednosti. Kompozicija, koherentnošću, projektuje se
kao zaokružena i skladna umetnička celina sa jasno naglašenim humanističkim akcentima. Materija, trajanje i
vreme, aktivni su kreatori kako likovne tako i filozofske vizije. Ovakva apstraktna struktura grafike ne dozvoljava
da se lako uđe u njihov duhovni sloj značenja.
Grafike Miomira Mitića su svojevrsne slagalice, mesto doživljaja, slobodnog emocionalnog prepuštanja lepoti,
uzbuđenju, estetskom, hedonističkom - svemu onome što nam nedostaje izvan ravnine belog papira. S druge
strane, poruke koje ta umetnost emituje manje su radost življenja i kreativnog čina a više racionalno razmišljanje
o apsolutnim vrednostima. U nenametljivoj simbolici pronalazimo izgubljena uporišta i vlastitog slobodnog
duha.
Na kraju treba reći da u svim razvojnim fazama Miomira Mitića u okviru apstraktne forme sa različitim tematskim
opredeljenjima, lako prepoznajemo ono što im je zajedničko: siguran crtež, izuzetan koloristički dar za prebogate
hromatske kombinacije, čvrste kompozicione strukture, privlačne sugestivne forme i poetični način likovnog
razmišljanja.
Radmila Vlatković, istoričar umetnosti, Muzejski savetnik