Nikola Marinkovic

Понекад професионално опредељење може засенити скривене таленте које свако од нас
носи у себи. Велика је вештина препознати и извући из себе оно што, не знамо да поседујемо
и волимо. Ко би могао рећи да један професионални војник са високим чином може бити
сликар наиве. Имам част и привилегију да ми је такав човек deda, пуковник Милисав Мића
Маринковић.
Седамдесетих година, на почетку војне професионалне каријере, имао је велики број
војника за које јe био задужен, а који су били професионални сликари а и сликари аматери
који су већ тада били афирмисани и препознатљиви по својој оригиналности.
Посебан утисак на Мићу оставио је Ицо Ковачић, сликар из Загреба, представник
Хлебинске школе. Био је фасциниран лакоћом са којом је Ицо стварао уметничка дела и то
у најтежој сликарској техници, уље на стаклу. На његово велико задовољство схватио је да
је то оно за чим је трагао много година и оно што га испуњава и инспирише.
Критичари југословенске и српске наиве повољно су оцењивали његове радове. Као највећи
домет истицали су композицију. Један од најзначајнијих критичара југословенске наиве и
академски сликар Синиша Пауновић написао је: ,,На први поглед стваралаштво Миће
подсећа на самоуке сликаре Хлебинце. Ипак, ако пажљивије размотрите његова остварења,
он у понечему одскаче од својих учитеља, има нешто што немају његови инспиратори нити
ико други самоуки сликар. Његова је композиција својствена само њему, његови су односи
боја надахнутији и доживњенији, његова су осветљења аутохтонија”.
Прве слике на стаклу урадио је 1976. године и од тада његово дружење са бојом, стаклом и
четкицама никада није престало па чак ни у данима рата. За период од четрдесет година
урадио је преко хиљаду слика, углавном уље на стаклу. Родбини, пријатељима и у
хуманитарне сврхе поклонио је више од две стотине уметничких дела. Учествовао је на око
двадесет колективних изложби и организовао тридесет самосталних. Највеће достигнуће у
уметничком раду било му је отварање самосталне изложбе у Музеју Војводине у Новом
Саду 1996. године.
Изузетно тежак и одговоран позив официра захтевао је пуну посвећеност послу, потпуно
психичко и физичко ангажовање препуно изазоваи проблема, док је бављење сликарством
за нашег сликара била и остала противтежа свему томе као и учење трпељивости
смирености и рационалности. Међу официрима он је био једини уметник, сликар на стаклу,
а међу сликарима наиве једини официр.

Ово су неке од слика које је овај уметник наиве израдио и оставио у породичној колекцији
као наслеђе будућим генерацијама.

Živi i radi: Srbija, Užice