Informacije o artiklu

U ovoj seriji umetničkih silueta, subjekat nije predstavljen, već izbrisan. Umesto da „vidimo“ osobu, suočavamo se sa negativom postojanja, telom bez identiteta koje stoji kao membrana između prisustva i odsustva.

Vizuelni prostor slike je zona razlike: ono što bi trebalo da bude unutrašnjost (psiha, subjekt, identitet), zapravo je spoljašnji sloj: zid, korozija, rđa, pokazujući da nas ne određuje ono što je u nama, već ono što se urezalo u nas. Ovde nije važno ko je prikazan, već šta ostaje kada se ne vidi lice, kada nestane izraz i glas.

U jednostavnoj formi siluete, slike govore o suštinskom osećanju savremenog čoveka: unutrašnjoj tišini, anonimnosti, i krhkosti identiteta. Površine slika, grube i suzdržane, podsećaju nas da lepota ne mora da bude sjajna ni jasna: ona često počiva u onome što je skriveno, što izmiče.

Ovo nisu portreti konkretnih ljudi. To su odrazi nas samih, onakvi kakvi smo kada ćutimo, kada se izgubimo u mislima, kada stojimo pred sobom, bez maske.