Mehanicki horizonti

Rođena jednog toplog avgustovskog dana 1975. godine, u središtu grada okruženog betonom i različitostima, ponikla sam među visokim zgradama, ali sa pogledom u nebo. Još tada, u senci užurbanog sveta, rodila se tiha čežnja za bojama, za prirodom, za onim nevidljivim što pulsira ispod površine svakodnevice. Od detinjstva slikam mislima, hodam po oblacima i posmatram život srcem. Svet je moje platno, a ja sam njegova večita putnica — istovremeno učenica i stvaralac čuda. Kroz životne epohe, sazrevanja, gubitke i otkrića, naučila sam... Pročitajte više

Rođena jednog toplog avgustovskog dana 1975. godine, u središtu grada okruženog betonom i različitostima, ponikla sam među visokim zgradama, ali sa pogledom u nebo. Još tada, u senci užurbanog sveta, rodila se tiha čežnja za bojama, za prirodom, za onim nevidljivim što pulsira ispod površine svakodnevice.

Od detinjstva slikam mislima, hodam po oblacima i posmatram život srcem. Svet je moje platno, a ja sam njegova večita putnica — istovremeno učenica i stvaralac čuda.

Kroz životne epohe, sazrevanja, gubitke i otkrića, naučila sam da je sve moguće i da nemoguće postoji samo dok mu ne priđeš dovoljno blizu. Verujem u umetnost kao oblik istine, onu koju retki žele da čuju, mnogi poštuju, a poneki joj se plaše.

Majka sam mlade umetnice u čija jedra šaljem vetar — darujući joj snove, slobodu i podsetnik da je umetnost najnežniji oblik borbe.

U životu volim ono što ostaje neizgovoreno: tišinu pustinje, eleganciju pokreta, klasiku baleta, zvuk klavira koji nežno razdvaja dan od noći. Služim se zaboravom umesto mržnjom. I verujem da se najdublje osećanje ne izgovara, već stvara.

Volim svoj odraz u ogledalu , jutro i kafu bez šećera, dugačke šetnje s izabranikom duše, saputnikom kroz sazrevanje i osvajanje planinskih visina. Volim više mačke nego pse, biram crni deo eurokrema, i verujem da je zemlja okrugla — ali da se okreće zbog umetnosti i ljubavi.

Prikaži manje